Културно-историјски споменици
СПОМЕНИК РУДАРУ
СПОМЕНИК ЂОРЂУ ВАЈФЕРТУ
-Ђорђе Вајферт се родио 15. јула 1850.године у Панчеву. Један од највећих индустријалаца Србије, који је отворио пивару у Београду, руднике у Костолцу и Бору, покренуо „Сартид“ у Смедереву, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији. Након неколико година експлоатације Борског рудника, постао је један од најбогатијих индустријалаца у Србији. Осим што је био један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Србији свога доба, један је од оснивача Народне банке Србије и гувернер исте у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Умро је у Београду, 12. јануара 1937.године.(Б.С.)
СПОМЕНИК ЛОГОРАШИМА У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
-Споменик логорашима Борског рудника У близини новог рударског окна у Бору, подигнут је 1982. године споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора на принудном раду од 1941-1944.г. Сведочанство је надчовечанских мука и страдања оних које су Немци депортовали у руднику на најтежим радним местима израбљивали. Споменик дочарава неживот, већ преживљавање у сваком од 33 логора, који су постојали у Бору и његовој околини. Споменик су креирале архитекте Лидија Поповић и Милош Ковачевић. (Б.С.)
СПОМЕНИК МИКЛОШУ РАДНОТИЈУ
-Миклош Радноти, мађарски песник и учитељ, рођен је 5. маја 1909. у Будимпешти , Аустроугарска. У септембру 1940. био је регрутован у јеврејски радни батаљон мађарске војске до децембра те године, а затим од јула 1942. до априла 1943. други пут. У мају 1944. године почео је трећи радни однос Раднотија и његов батаљон је депортован у Бор у Србији . После 1943. године, мађарско-јеврејски присилни радници затворени су у близини борских рудника бакра који су покривали 50 одсто потреба бакра у немачкој ратној индустрији . 17. септембра 1944, Радноти је био присиљен да напусти камп у колони од око 3.600 затвореника због војне офанзиве савезничких војски . Подржао је нељудски принудни марш од Бора до Сзенткиралисзабадја , где је написао своју последњу песму 31. октобра. У новембру 1944. припадници мађарске гарде убили су га и још двадесет затвореника због њихове тоталне физичке и менталне исцрпљености. Дати су различити датуми његове смрти. Неке публикације наводе дан у периоду од 6. до 10. новембра. На детаљној и научној изложби Мађарске академије наука 2009. године речено је да је 4. новембар датум смрти. (Б.С.)
СПОМЕНИК ПЕТРУ РАДОВАНОВИЋУ
Петар Радовановић рођен је око 1882. године у Злоту, источна Србија. Као млад рудар у Сењском руднику пришао је радничком покрету и 1905. године, након оснивања прве организације Српске социјалдемократске странке (ССДС) у том крају (Зајечар), постао је њен члан. Као један од најистакнутијих социјалистичких агитатора у источној Србији, од 1912. до 1914. године био је посланички кандидат на листи ССДС-а. Учествовао је у Првом светском рату добивши одликовања. На фронту је пропагирао неправедност и сулудост сукоба, оптужујући европске буржоазије за трагедију која је настала. На Конгресу уједињења 1919. године, учествовао је као представник свога краја. Такође је био делегат и на Вуковарском конгресу 1920. године. На изборима за Уставотворну скупштину 1920. године, био је заменик носиоца окружне листе Комунистичке партије Југославије за тимочки округ. Након доношења Обзнане, био је хапшен и прогоњен. Кад су основани Независни синдикати, Петар Радовановић је био члан Обласног одбора за нишку област и секретар Савеза рудара за источну Србију. На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном 1924. године у Бечу, изабран је за члана Централнога комитета КПЈ. У пролеће 1928. године био је делегат на конгресу Црвене синдикалне интернационале (ПРОФИТЕРНА), одржаном у Москви. Три месеца је боравио у Русији, посећујући руднике Донбаског басена, а на конгресима рудара Совјетског Савеза држао говоре прекиданим аплаузима. После 1929. године био је често хапшен и под присмотром полиције. Остао је активан у револуционарном радничком покрету све до пред рат 1941. године, када се тешко разболео. Умро је 1947. године од последица болести.
РАДОМИР ЈОВАНОВИЋ „ЧОЧЕ“ – БИСТА
СПОМЕНИК ЂОРЂУ ВАЈФЕРТУ
СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ СРПСКИМ И ФРАНЦУСКИМ ВОЈНИЦИМАУ РАТОВИМА 1912-1918
СПОМЕНИК АКЦИЈАШИМА НА ЦРНОМ ВРХУ
Дампер
Најновији и највећи експонат је камион дампер носивости 170 и нето тежине 105 тона. Музеалци овај експонат од милоште називају “Гуливер“, јер је његова висина и ширина преко 12 метара, пречник гуме 3, запремина резервоара горива 3200, а уља 650 литара.
Текст „Дампер: Слађана Ђурђекановић Мирић
ДРВЕНА ЈАМСКА ПОДГРАДА-ЕКСОНАТ










